KAKOFONIJA TEMA, MOTIVA I ISPITIVANJA NA 57. OKTOBARSKOM SALONU

13. Septembar 2018

U subotu 15. septembra s početkom u 20 časova, otvara se izložba 57. Oktobarskog salona pod nazivom Čudo kakofonije. U pet prostora, za šest nedelja - 72 umetnika će istaknuti izuzetnu raznolikost savremene svetske umetničke produkcije, kako na planu sadržaja tako i u domenu korišćenih materijala, podloga, tehnika i jezika. Umetnici svih generacija, različitog porekla i senzibiliteta, počev od Larija Bela, Eroa, Anselma Kifera, Žan-Žaka Lebela, Joko Ono, Vladimira Veličkovića ili Dušana Otaševića, umetnika aktivnih od šezdesetih godina, pa sve do Atine Papadopulos, Darje Bajagić, Maje Đorđević, Jelene Mijić, Paula Nimera Pežote, Hane Vajnberger ili Urbana Celvegera, najnovijih predstavnika aktuelne scene, kao i afirmisani umetnici, kao što su Sindi Šerman, Cao Fej, Romuald Hazum, Fabris Iber, Bjarn Melgor, Takaši Murakami, Helen Marten, Torbjern Redland, Tom Saks i Anika Ji - svako na svoj način predstavlja deo kakofonije umetnosti, višeglasja koje će biti izloženo u različitim izložbenim prostorima.

U današnje vreme, u svetu umetnosti ne postoji dominantan pokret ili scena povezana s određenim geografskim centrom, staru, vertikalnu hijerarhiju zamenila je horizontalna struktura čiji je centar svugde i nigde. U tom globalnom prostoru, multifokalnom i postavljenom po principu jednakosti, sve prakse, žanrovi, stilovi i diskursi koegzistiraju, hrane se lokalnom kulturom i stvarnošću kao uporištima i spoljnim izvorima inspiracije.

Novo izdanje Oktobarskog salona je bez prinudnog tematskog ili formalnog koncepta, zamišljeno kao kakofonijska eksplozija različitih dela, često hibridnih, koja se slobodno šire i smenjuju u izložbenim prostorima. Umetnici se vrednuju zbog onog što oni suštinski jesu. Nije im bilo zadato ništa osim da predlože delo ili više dela koja su karakteristična za njihov rad, u datom prostoru. Stoga skup odabranih vizuelnih i skulptorskih radova pokriva široko polje praksi, kao što su crtež (Gabrijela Fridriksdotir, Bjarn Melgord, Urban Celveger…), slikarstvo (Đje Cuej, Tijana Kojić, Kazumi Nakamura...), fotografija (Marija Ćalić, Tobjern Redland…), skulptura (Nina Ivanović, Magali Rojs…), reljef (Vuk Ćuk), kolaž (Olja Krojtor), asamblaž (Dušan Otašević, Tom Saks…), video (Tobijas Madison, Radenko Milak, Katarina Zdjelar…), zvučna instalacija (Hana Vajnberger), interaktivni radovi (Olafur Elijason), instalacija (Lidija Delić, Eva Kotjatkova i Dominik Lang, David Maljković…), umetnost envajornmenta (Pamela Rozenkranc), performans (Aleks Bačinski-Dženkins, Dona Kukama, Ana Prvački…), participativna umetnost (Joko Ono, Mari-Anž Gijmino) ili direktna informatička simulacija (Ijan Čeng).

Pitanja pamćenja i identiteta zauzimaju centralno mesto u radovima više umetnika. Čiharu Šiota, na primer, koristi materijale koji se tradicionalno povezuju s feminizmom; Sumakši Sing oblikuje krhke morske i botaničke vrste od crnog veza, da bi odala poštu majci; Dineo Seše Bopape,istražuje afrički identitet u video-radu koji strukturiše oko igre odsustva i prisustva. Fabris Iber na platnu afirmiše svoj mnogostruki i promenljivi identitet; Tom Saks donosi nam takođe autoportret sa svojom vitrinom i zbirkom raketa, koje ga fasciniraju i kojima daje imena kultnih ličnosti; u svom radu Elika Hedajat postupkom koji je dokumentaristički i politički, sučeljava dve generacije muškaraca u savremenom Iranu. Stanje, konstrukcija i predstavljanje žene, u centru su interesovanja umetnica, Darja Bajagić, Joko Ono; istražujući svoje arhive, Sindi Šerman prilaže seriju stereotipa o ženama koji cirkulišu na internetu, u umetnosti, na filmu, televiziji i u štampi u novim fotomontažama; svom performansu Marta Jovanović dovodi u pitanje kanone lepote; ženska figura je na centralnom mestu i na humorističkim slikama Maje Đorđević koja beleži detinjaste scene pune života, vođena estetikom video-igre, kao i u slici-kolažu njenog kolege Eroa, posvećenom Silver Sejbl, hiperseksualizovanoj i ratobornoj superheroini iz stripa.

Priroda i neposredno okruženje je već dugo inspiracija za slikarstvo Helgjija Torgjilsa Fridjonsona ili radove umetnica Hemali Buta, Fernande Gomez ili Mari-Anž Gijmino, koje manipulacijom i transformacijom elemenata iz svog okruženja sugerišu novi odnos prema svetu i drugima. Agnješka Polska video-animacijom sa antropomorfizovanim suncem komentariše ekološke probleme i nestabilnu političku situaciju u svetu; Pamela Rozenkranc, sa svoje strane, uranja posetioca u prostor svojom svetlosnom instalacijom upućujući na životnu okolinu i probleme zagađenja.

„Oktobarski salon zamišljen je kao veliki praznik raznolikosti, kao tačka susreta različitih senzibiliteta, različitih umetničkih izraza, različitih univerzuma. Umetnost ulepšava, uzbuđuje, zabavlja, umiruje, uči, svedoči, objašnjava, pripoveda, predviđa, uzbunjuje, iznenađuje, preispituje, opominje, osporava, uznemiruje, problematizuje, izaziva, otkriva, eksperimentiše, sanja, deluje. Omogućava nam da zaronimo u sebe… i da izađemo iz sebe. Najzad, čini život zanimljivijim i bogatijim, dajući nam da iskusimo čudo kakofonije čiji je odblesak i izraz.“ (Odlomak iz uvodnog eseja za katalog 57. Oktobarskog salona, kustosi Danijel Kvaran i Gunar Kvaran)

Radno vreme galerijskih prostora:

Kulturni centar Beograda, Muzej grada Beograda, Galerija Remont, Umetnički prostor U10 utorak –

nedelja 12:00 – 20:00

*Srpska akademija nauke i umetnosti (SANU)

utorak, sreda, petak, subota, nedelja 10:00 – 21:00; četvrtak 11:00 – 16:00