Plodna ravnica Vojvodine prošarana je oranicama, žitnim poljima, vinogradima i voćnjacima, a povezana kanalima za navodnjavanje i odvodnjavanje između velikih reka Dunava i Tise, kao i rekama Sava, Tamiš, Begej, Nera… i fruškogorskim potocima. Velikim vodotokovima Vojvodina je podeljena na Bačku, Banat i Srem.

Prepoznatljiv pejzaž Panonske nizije krase i usamljeni stari đermovi u poljima i vetrenjače koje su nekada snagom vetrova mlele žito. A konji jure prostranom ravnicom, upregnuti u fijakere ili upravo uzjahani u nekoj od brojnih vojvođanskih ergela.

Mešavina naroda, jezika, vera i kultura, koji žive u slozi i poštovanju, ulepšava gradove i sela Vojvodine, ali daje i divnu raznolikost u arhitekturi kuća i dvorišta, stilu nameštaja u gostinskim sobama, bojama i ukrasima narodne nošnje, ukusima hrane, muzici i folkloru, narodnim i verskim običajima…

Vojvođanski salaši, razbacani po poljima, odavno su sa poljoprivrede prešli na turizam. Izdvojeni od ostatka sveta, plene šarmom nekih davnih vremena i čuvaju tradiciju Vojvodine. Neki od njih postoje i preko 200 godina i vremenom su postali pravi muzeji ravničarskog načina života, sa mnoštvom predmeta kojima su se njihovi stanovnici nekada služili na njivi, u kući i dvorištu. Zidane peći pretvaraju energiju vojvođanskih šuma u toplotu gostinskih soba salaša. Na starim ormarima su mirisne dunje ili tegle sa slatkom, a uveče se leže u prostrane krevete sa debelim, a vazdušastim perinama.

Tradicionalna vojvođanska kuhinja za predjelo ima domaću šunku, banatsku slaninu, paorske čvarke, švarglu, sremske kobasice, slovački kulen, somborski, švapski ili banatski sir. Prelazi se na topla predjela: gibanica, proja sa sirom i čvarcima, supe i čorbe sa domaćim rezancima ili flekicama… Broj glavnih jela je „neograničen“ i zavisi samo od mašte domaćice – kuvano, pečeno, pohovano ili od svega po malo. I na kraju obavezno nešto slatko: štrudle s makom, orasima ili višnjama, pite od duleka ili jabuka, krofne, vanilice ili šnenokle. A domaće rakije i vina očaravaju ukusom i mirisom. Karlovački bermet, nekada cenjen na bečkom dvoru, i danas je poznato fruškogorsko vino.

Salaši su potpuno uživanje– hrana, piće i veselo društvo, raspevano uz zvuke tambura i violina, sa setnim stihovima iz prošlih vremena ili veselim, pomalo „bezobraznim“ tekstovima. Odmor od provoda lako se nalazi u lovu ili ribolovu, vožnji bicikla, plovidbi čamcem, kupanju ili klizanju po zaleđenom jezeru.

Fruška gora, jedna od dve planine u vojvođanskoj ravnici, nije samo Nacionalni park i mesto bogato prirodnim atrakcijama. Na njoj je i 16 pravoslavnih manastira, poznatih po arhitekturi, bogatim riznicama, bibliotekama i freskama, od kojih neki, potiču i iz 12. veka. Među najpoznatijim fruškogorskim manastirima su Krušedol, Grgeteg, Staro i Novo Hopovo, Jazak…

Posebnost Vojvodine je i nekoliko neobičnih muzeja. Muzej hleba u sremskom selu Pećinci, Muzej duvana u Telečkoj, selu nadomak Sombora, Muzej pčelarstva porodice Živanović iz Sremskih Karlovaca… A tu su i Tkačnica svilenog damasta u Bezdanu, Liciderska radionica porodice Janović iz Sombora, Kolekcija narodnih nošnji porodice Kovač iz Bačkog Monoštora…