Изложба „Столице: векови трајања“, Београд, од 06. новембра 2016. године до 31. јануара 2017. године

05. Новембар 2016

Поводом обележавања Дана Музеја примењене уметности (основан 06. новембра 1950.) приређена је изложба „Столице: векови трајања”, посвећена намештају за појединачно седење, без кога је данас тешко замислити одвијање различитих, појединачних или колективних, јавних или приватних активности.

Ауторка изложбе, Марија Бујућ са сарадницима, осмислила је, за публику атрактивну поставку где експонати на оригиналан начин поздрављају и позивају посетиоца на путовање кроз векове постојања столице као краљице ентеријера.

Изложба траје од 06. новембра 2016. године до31. јануара 2017. године. Свечано отварање изложбе је у недељу, 06. новембра у 19:00 часова, а изложбу отвара Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије.

Свакодневна активност човека подразумева мноштво ситуација у којима седи: у кући, на послу, на улици, у парку, у превозним средствима, у чекаоницама, позоришту, школи, на јавним и приватним скуповима. Прва асоцијација везана за термин „сести” је столица, али и њој сродне типолошке групе за појединачно (фотеља, хоклица, табуре...) или колективно седење (клупа, канабе, софа, кауч). Савремени начин живота нуди безброј могућности за више или мање удобно седење. Ми обављамо ту активност не размишљајући о томе да ли је то одувек било тако. Требало је да прође више десетина хиљада година да би се обликовао предмет који се користи за једну наизглед веома једноставну радњу.

На поставци изложбе и у пратећем каталогу,приказан је део колекција намештаја за седење Одсека за стилски намештај Музеја примењене уметности, који броји 63 каталошке јединице и 80 предмета (столица, наслоњача, фотеља и табуреа). Најстарији предмет колекције, такозвана Данте столица, потиче из 16. века, а најмлађи предмет колекције изведен је крајем прве деценије 20. века, по нацрту Драгутина Инкиострија Медењака. Приближно у исто време, 1908, дизајнирана је столица Ханса Гинтера Рајнштајна (Ханс Гунтер Реинстеин, 1880–1938) која антиципира развој намештаја за седење будућих векова. Осим два примерка, колекција је у целини средњоевропске и западноевропске провенијенције. Најстарији приказани експонат подудара се са веком који означава време почетка промене свести у прихватању права свих на своју врсту столице, док је најмлађи експонат колекције представник времена када је то право постало уобичајена реалност.

Да би се разумео свеобухватни след развоја столице и њених варијетета, ауторка изложбе Марија Бујић даје у каталогу концизан историјски развој, од старих цивилизација до модерног доба, са акцентовањем важних периода, земаља, стилова и личности који су утицали на њено обликовање. Овај преглед потврђује чињеницу да намештај за седење представља веома значајну типолошку групу намештаја у целини, кроз коју су се, осим стилских, рефлектовале и мене успона и падова цивилизација, држава и историјских личности.

За стилске епохе које нису могле бити илустроване фотографијама из музејске колекције, у каталогу су употребљени цртежи мр Мирјане Војновић, који убедљиво илуструју намештај за седење прошлих епоха., а њихових стотинак студија чини пратећу изложбу ове поставке.

Милан Андрић, конзерватор за дрво, и Марија Лабудовић, конзерваторка за текстил,својим стручним умећем допринели су да предмети, барем донекле, поврате свој стари сјај.

Приликом давања стручног суда о стилско-морфолошкој вредностиКолекције намештаја за појединачно седење Одсека за стилски намештај Музеја примењене уметности, неопходно је узети у обзир „младост” Музеја и историјске прилике на тлу данашње Републике Србије, од антике до савременог доба. Касни почетак економског развоја, тек крајем 19. века, сиромашни и слабо образовани грађани, као и учестала ратна разарања узроковали су непостојање наручилаца који би подстакли набавку и производњу луксузног намештаја. Зато се може закључити да је Музеј, током 66 година свог постојања, упркос неповољним околностима, сакупио вредну и значајну колекцију столица и наслоњача, које верно одражавају средину у којој су имале употребну функцију.