Песник због кога се српска пoeзиjа дeли нa ону прe и пoслe њега.

Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију. Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године одустаје од факултета. Уз Ђуру Даничића био је најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Слава коју су му донеле прве песме била је велика у Кнежевини Србији, а у страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда. У то време је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама. Српска омладина је испунила песникову жељу и 1883. пренела је његове остатке из Беча у Стражилово. Са Бранком Радичевићем су у српску књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем, које су певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидија’ умрети“ или „Ђачки растанак“ Радичевић је писао као елегије (тужне песме).

www.brankovokolo.org