Српски песник, писац и дипломата.

Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890-91. и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протерале 1894. због патриотских песама „Отаџбина“ и „Ој Босно“. Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва „Гусле“, где је са Алексом Шантићем створио књижевни круг и покренуо часопис „Зора“. Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. године, а другу у Београду 1908. Одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Од 1907. је у служби Министарства иностраних дела Србије Постављен је 1910. за аташеа у посланству Србије у Цариграду, а потом у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926-1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. За редовног члана Српске краљевске академије изабран је 1931. Потом је био посланик у Будимпешти, Риму, Букурешту и Мадриду. Уочи немачке окупације Југославије 1941. Дучић одлази у САД, где до своје смрти води организацију српске дијаспоре у Америци. За то време пише песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југолсавији и страдањем српског народа, те осуђује геноцид над Србима који врши хрватска усташка власт. Његова жеља да буде сахрањен у родном Требињу испуњена је тек 2000. Најзначајнија дела: „Плаве легенде“, „Градови и химере“ и „Благо цара Радована“. Написао је и књигу о свом славном претку „Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I – Гроф Сава Владиславић – Рагузински“.