Jедна од најинтересантнијих европских сликарки између два рата.

На свом уметничком путу Милена Павловић-Барили студира сликарство у Београду (1922-1926) и Минхену (1926-1928), а узор јој постаје сликар Де Кирико (по угледу на њега делови платна остају ненасликани). У Београду излаже 1928. Сликарски симболи су јој између сна и јаве, женски сетно љупки ликови, велови, крилати младићи на штулама, антички стубови, Венере без руку, харлекини, бисте, лепезе, птице, а касније у њеном трећем, прелазном периоду и симболи дискретнијег надреализма. Године 1930. напушта Југославију и наредну деценију проводи у Шпанији, Риму, Паризу и Лондону, где се дружила и излагала са европском уметничком елитом (Жан Кокто, Андре Бретон). Тада улази у нову, прерафаелитску, у ствари романтичарску школу, окренута више прошлости него садашњости, те постаје представник надреалистичког или матафизичког романтизма. У Лондону излаже 1931, а у Паризу и Риму 1932. Августа 1939. одлази за Њујорк, где је живела све до своје изненадне и преране смрти 1945. У САД је поред сликарства радила на комерцијалном дизајну за модне журнале. За живота је урадила преко 300 радова, пуно скица и цртежа. Многа платна су јој у кући-музеју у Пожаревцу, Музеју савремене уметности и Народном музеју у Београду, као и у Риму.