Један од најмоћнијих српских средњовековних владара.

Стефан Урош II Милутин Немањић је млађи син краља Уроша I, млађи брат краља Драгутина и отац краља Стефана Дечанског. Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије, са којом је 1299. успостављена нова граница на линији Охрид – Прилеп – Штип. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима. После смрти краља Драгутина 1316. дошао је у сукоб са угарским краљем Карлом и тада је изгубио Мачву и Београд. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Упоредо са тим, женидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-наследника Стефана као таоца. Са скромног рашког двора, церемонија и титула, прешао је на византијско уређење са раскошним двором. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска, као и манастирска црква у Хиландару. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као српско-византијски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве. Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом 1299. године, и из тих бракова је имао два сина и две ћерке.