Типичан представник српског академског реализма.

Већ у 14. години, Павле Паја Јовановић добија прву поруџбину када је било неопходно израдити копије икона из Вршачке цркве по којима би били изведени рељефи на звонима. После много труда, 1877. уписује се на Општи сликарски течај бечке Академије, а затим постаје редован студент код Кристијана Грипенкерла. Редовне студије сликарства завршио је 1880. и наставио да се образује на специјалном течају за историјско сликарство. Прво признање долази већ 1882. за слику „Рањени Црногорац“, за коју је добио и царску стипендију. Закључује десетогодишњи уговор са галеријом „Френч“ у Лондону и 1883. прелази тамо да живи и ради. Његове слике су се веома добро продавале, што га је ослободило финансијских брига и омогућило дуга, далека и скупа путовања по северној Африци, у Грчку, Турску, Италију и Шпанију. Готово свака српска кућа је имала неку његову репродукцију са темом из српске историје или из народног живота. Већ 1884. избран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1888. и за редовног члана Српске краљевске академије. Од 1895. посвећује се изради историјских композиција: „Сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем“, „Крунисање цара Душана у Скопљу за цара Срба, Грка и Бугара“, „Женидба цара Душана са Александром, сестом бугарског цара“… У овом периоду Паја се бавио и црквеним сликарством: израдио је иконостас Саборне цркве у Новом Саду и иконостас цркве у Долову, насликао је призоре из живота Светог Саве за Саборну цркву у Сремским Карловцима. Од 1905. у стваралаштву Јовановића преовлађује сликање портрета. Својом кичицом овековечио је владаре, политичаре, аристократе, банкаре, научнике, уметнике… Пред Други светски рат, 1939. напустио је Беч и преселио се у Београд. У Беч се вратио 1950. али је са управом Музеја града Београда договорио преузимање своје ликовне оставштине. Легат сликара Паје Јовановића у Београду отворен је 1970. Захваљујући изузетно богатом опусу а нарочито делима са темама из народног живота и оним са историјском тематиком снажно је и широко утицао на ликовно образовање, културу, али и на родољубље народа.