Утемељивач српске географије.

Докторирао је 1893. на Универзитету у Бечу, на тези „Das Karstphänomen“. Своја прва и најзначајнија теренска истраживања на почетку каријере обавио је на терену кршевитих предела источне Србије. Посматрајући карст на Кучају и Преконошку пећину, дошао је на идеју за своју докторску дисертацију. Оснивач је Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије (сада САНУ), професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се оснивачем антропогеографско-етнолошке школе у Србији. Након Првог светског рата Цвијић је допринео одређивању политичких граница нове југословенске државе, користећи своја научна истраживања као аргумент у преговорима.