Лекар и творац српске психолошке приповетке.

Правни факултет Велике школе у Београду уписује 1867. Након студија постаје практикант Министарства просвете. Као државни питомац послат је да студира медицину у Берлину. За време Српско-турског рата 1876-77. прекида студије и служи као војни лекарски помоћник. По завршетку студија медицине и повратку у Београд постављен је за лекара Београдског округа, а 1881. постао је први лекар Опште државне болнице у Београду. Упоредо са напорном праксом радио је и на књижевности. За десет година написао је свега девет приповедака док је осам остало недовршено. Почетком 1888. изабран је за члана Српске академије наука, а лични лекар краља Милана постаје 1889. Своје приповетке Лазаревић је објављивао углавном у часописима. За живота је објавио осам приповедака: „Први пут с оцем на јутрење“, „Школска икона“, „У добри час хајдуци!“, „На бунару“, „Вертер“, „Све ће то народ позлатити“, „Ветар“ и „Он зна све“. Приповетку „Швабица“ није објавио јер је, како многи верују, била сувише аутобиографска. Објављена је тек седам годин након пишчеве смрти 1898. године.