Први српски цар и законописац.

Стефан Урош IV Душан Немањић син је краља Стефана Дечанског и отац цара Уроша Нејаког, последњег владара из династије Немањића. Познат и као Душан Силни, збацио је с власти свог оца уз помоћ властеле незадовољне политиком према Бугарској и Византији, након битке код Велбужда. Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, искористивши унутрашње немире у Византији. Српско царство се простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и од Јадранског мора на западу до Егејског мора на истоку. Ратовао је и са угарском краљем Карлом Робертом и босанским баном Стјепаном II Котроманићем. По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио за цара Срба, Грка и Бугара, а Српску цркву је са ранга Архиепископије уздигао на ранг Патријаршије. Душан је изразио спремност да римског папу призна за врховног поглавара хришћанске цркве, али га је од унијаћења одговорио угарски напад 1354. Тим нападом је нестао његов главни разлог за унију са Католичком црквом – безбедност Србије од напада католичких земаља. Познат је и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Завршио је манастир Дечане, задужбину свога оца, а његова најзначајнија задужбина био је манастир Светих Арханђела код Призрена, где се налазио и његов гроб. Стефан Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца после смрти. После Душанове смрти, Српско царство је постепено почело да се распада.