Српски песник, дипломата и академик.

Завршио је студије права у Паризу и по повратку у Београд ступио у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти као посланик у иностранству. Изабран је за члана Српске краљевске академије 1922. Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику“ 1902. Потом је објавио две збирке песама, које је и публика и књижевна критика најодушевљеније поздравила. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише. Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Песничку вештину учио је на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. Он не пева ренесансне мотиве и бледе принцезе, већ православне и народне светиње: Јефимију, Симониду, Газиместан… Усавршио је једанаестерац употребом богатих, звучних и неслућених стихова, давши му широк беседнички тон, свечан и отмен, буран каткада, а миран и присан најчешће. Обновио је српску родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу и смеровима модерног мислиоца. Његове мисаоне песме су јасне иако дубоке, једноставне и поред речитости, присне, топле и утешне иако прожете најснажнијим песимизмом. То су најбоље, најлепше песме у српској мисаоној лирици.