Књижевник, филозоф, педагог и народни просветитељ.

Спада у најзначајније и најутицајније личности српског народа у 18. и почетком 19. века. Као младић отишао у манастир, али се касније раскалуђерио, путовао по свету и студирао на европским универзитетима. Прешао у Србију 1806. (за време Првог српског устанка) и 1808. основао Велику школу, а потом постао први министар просвете у Србији (1811). Знање и идеје уносио у народ тежећи да га просвети. Рационалист, родољуб, реформатор, борио се против сујеверја и свемоћи цркве. Међу првима тежио јединству југословенских народа, без обзира на верске разлике. Залагао се за употребу народног језика у књижевности, за ослобођење жена из ропског положаја итд. Најзначајнија дела: „Живот и прикљученија“, „Басне“, „Совјети здравог разума“. Сахрањен у порти Саборне цркве у Београду.