Вођа Другог српског устанка и кнез Србије.

Учествовао је у Првом српском устанку и посебно се истакао при освајању Ужица, 1807. После слома устанка остао је у Србији и предао се Турцима. Када се турски терор поново појачао, побегао је из Београда и 1815. подигао Други српски устанак. Потукао је Турке код Палежа (Обреновац), на Љубићу и на Дубљу у Мачви. Са Марашли Али-пашом закључио је 1815. усмени споразум. За Србију, тада само Београдски пашалук, добио је веома ограничену аутономију, коју је сналажљивошћу све више проширивао. Турским хатишерифом (свечана повеља) Србији је 1830. призната унутрашња самоуправа, а Милошу наследност кнежевског достојанства. У унутрашњој политици био је крут, безобзирно је уклањао своје противнике. Наредио 1817. убиство Карађорђа, вође Првог српског устанка, иначе свог кума. Био је најбогатији човек Србије. Његов деспотизам буди незадовољство у народу, па су побуне избијале у разним крајевима. Цариградска порта издаје 1838. нови хатишериф којим ограничава Милошеву власт. Незадовољан овим, 1839. абдицира. Убрзо потом династију Обреновића смењују Карађорђевићи, а владар постаје кнез Александар Карађорђевић. Одлуком Светоандрејске скупштине, 1858. године, Александар је збачен. Милош поново постаје кнез и свечано улази у Београд 1859.