Најдуготрајнији српски политичар и државник.

На Политехничкој школи у Цириху дипломирао је за грађевинског инжењера. За време боравка у Швајцарској пришао је социјалдемократи Светозару Марковићу, али се касније разишао са њим. Учествовао је у формирању Радикалне странке и био први председник њеног Главног одбора. Као велики противник режима Милана Обреновића и због активног учешћа у Тимочкој буни (1883), осуђен је на смрт, али је успео да побегне у Бугарску. После абдикације краља Милана, био је амнестиран, вратио се у земљу и поново преузео вођство Радикалне странке. За време владавине Александра Обреновића приближио се режиму и био председник Народне скупштине, председник Владе, председник Београдске општине, посланик Србије у Русији… Због неслагања са унутрашњом и спољном политиком последњег Обреновића, убрзо се разишао и са њим. После убиства Александра Обреновића и повратка на власт династије Карађорђевић (1903), Пашић се поново укључује у политички живот и постаје председник Владе. За време Првог светског рата Пашић је председник Владе и у том својству је потписао и Крфску декларацију 1917. Био је један од главних твораца Видовданског устава из 1921. године, којим је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца добила облик унитарне монархије. Касније краљу Александру Карађорђевићу није одговарала Пашићева политика, одвојио се од њега и уклонио га са положаја председника Владе.