Просветитељ и први архиепископ аутокефалне Српске цркве.

По рођењу Растко Немањић, најмлађи син Стефана Немање, као младић жудео је за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору, у Грчкој, где се замонашио. У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће, због чега се Сава вратио у Србију. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи да својим сународницима приближи основе верске и световне поуке, а онда се 1217. вратио на Свету Гору. Од васељенског патријарха у Никеји 1219. Сава је изборио аутокефалност Српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Подигао је, заједно са својим оцем, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по српским земљама. Путовао је у два маха на поклоњење хришћанским светињама у Светој Земљи. Мирио је своју браћу завађену око власти, мирио је Србе са суседним балканским народима и стварајући Српску цркву, стварао је и српску државу и културу. Савин књижевни рад је обиман и намењен је првенствено организацији манастира. Најпре је написао три типика (правилника манастирског живота): Карејски типик, Хиландарски типик и Студенички типик. Остали Савини списи су: „Служба светом Симеону“, „Посланица игуману Спиридону“ (прво сачувано приватно писмо у српској књижевности), „Устав за држање Псалтира“ и „Номоканон“. После смрти у Трнову 1236. пренет је у манастир Милешеву, одакле је Синан-паша однео његове посмртне остатке и спалио их на Врачару у Београду, 27. априла 1594. На том месту је 500 година касније саграђен Храм Светог Саве, највећи српски православни храм.

www.hramsvetogsave.com