Srpski pesnik, pisac i diplomata.

Učiteljsku školu pohađa u Sarajevu 1890-91. i Somboru gde maturira 1893. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austrougarske vlasti proterale 1894. zbog patriotskih pesama „OtaDžbina“ i „Oj Bosno“. Kao učitelj radi u Mostaru od 1895. do 1899. Član je društva „Gusle“, gde je sa Aleksom Šantićem stvorio književni krug i pokrenuo časopis „Zora“. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. godine, a drugu u Beogradu 1908. Odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Od 1907. je u službi Ministarstva inostranih dela Srbije Postavljen je 1910. za atašea u poslanstvu Srbije u Carigradu, a potom u Sofiji. Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu (1926-1927), kao i delegat u Ženevi u Društvu naroda. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1931. Potom je bio poslanik u Budimpešti, Rimu, Bukureštu i Madridu. Uoči nemačke okupacije Jugoslavije 1941. Dučić odlazi u SAD, gde do svoje smrti vodi organizaciju srpske dijaspore u Americi. Za to vreme piše pesme, političke brošure i novinske članke pogođen razvojem situacije u Jugolsaviji i stradanjem srpskog naroda, te osuđuje genocid nad Srbima koji vrši hrvatska ustaška vlast. Njegova želja da bude sahranjen u rodnom Trebinju ispunjena je tek 2000. Najznačajnija dela: „Plave legende“, „Gradovi i himere“ i „Blago cara Radovana“. Napisao je i knjigu o svom slavnom pretku „Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I – Grof Sava Vladislavić – Raguzinski“.