Knez reformator.

Sin kneza Miloša i kneginje Ljubice, prvi put je bio na vlasti posle smrti starijeg brata Milana 1839. Sultan ga je potvrdio kao izabranog, a ne i naslednog kneza. Avgusta 1842. Toma Vučić je podigao bunu i naterao ga da napusti Srbiju, a na presto je došao Aleksandar Karađorđević. Van zemlje je proveo šest godina i u to vreme sarađivao je i pomagao mnoge Srbe koji su se bavili književnošću (Vuk KaraDžić, Đura Daničić, Branko Radičević i drugi). Kad se Miloš vratio u Srbiju 1858. godine, s njim je došao i Mihailo i preuzeo vrhovnu komandu nad vojskom. Po smrti kneza Miloša, stupio je ponovo na presto 1860. Na Preobraženskoj Narodnoj skupštini 1861. izvršio je izmene u državnom uređenju: ograničio je nadležnost Saveta za zakonodavne poslove, ministri su bili odgovorni samo Knezu, ukinuo je slobodu štampe, a Narodna skupština postala je samo savetodavni organ. Ustanovio je Narodnu vojsku, snabdeo je modernim naoružanjem i tako Srbiju učinio najjačom vojnom silom na Balkanu. Cilj mu je bio konačno oslobođenje Srbije od Turaka. Iskoristio je tursko bombardovanje Beograda 1862. sa tvrđave, pa ih je 1867. prisilio da uklone svoje garnizone iz Beograda i drugih srpskih gradova. Računajući na rat s Turcima, sklapao je saveze i sporazume s balkanskim državama – Crnom Gorom, Grčkom, Bugarskom i Rumunijom. Kada je već okončao pripreme za rat, ubijen je tokom šetnje u Košutnjaku 1868.