Najdugotrajniji srpski političar i državnik.

Na Politehničkoj školi u Cirihu diplomirao je za građevinskog inženjera. Za vreme boravka u Švajcarskoj prišao je socijaldemokrati Svetozaru Markoviću, ali se kasnije razišao sa njim. Učestvovao je u formiranju Radikalne stranke i bio prvi predsednik njenog Glavnog odbora. Kao veliki protivnik režima Milana Obrenovića i zbog aktivnog učešća u Timočkoj buni (1883), osuđen je na smrt, ali je uspeo da pobegne u Bugarsku. Posle abdikacije kralja Milana, bio je amnestiran, vratio se u zemlju i ponovo preuzeo vođstvo Radikalne stranke. Za vreme vladavine Aleksandra Obrenovića približio se režimu i bio predsednik Narodne skupštine, predsednik Vlade, predsednik Beogradske opštine, poslanik Srbije u Rusiji… Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom poslednjeg Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Posle ubistva Aleksandra Obrenovića i povratka na vlast dinastije Karađorđević (1903), Pašić se ponovo uključuje u politički život i postaje predsednik Vlade. Za vreme Prvog svetskog rata Pašić je predsednik Vlade i u tom svojstvu je potpisao i Krfsku deklaraciju 1917. Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije kralju Aleksandru Karađorđeviću nije odgovarala Pašićeva politika, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika Vlade.