Srpski pesnik, diplomata i akademik.

Završio je studije prava u Parizu i po povratku u Beograd stupio u diplomatsku službu, u kojoj je bio skoro do smrti kao poslanik u inostranstvu. Izabran je za člana Srpske kraljevske akademije 1922. Rakić se svojim prvim pesmama javio u „Srpskom književnom glasniku“ 1902. Potom je objavio dve zbirke pesama, koje je i publika i književna kritika najoduševljenije pozdravila. Napisao je malo, svega oko pedeset pesama i dosta rano je prestao da piše. Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pesničku veštinu učio je na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. On ne peva renesansne motive i blede princeze, već pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju, Simonidu, Gazimestan… Usavršio je jedanaesterac upotrebom bogatih, zvučnih i neslućenih stihova, davši mu širok besednički ton, svečan i otmen, buran katkada, a miran i prisan najčešće. Obnovio je srpsku rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma. Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca. Njegove misaone pesme su jasne iako duboke, jednostavne i pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako prožete najsnažnijim pesimizmom. To su najbolje, najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici.