Pesnik, pripovedač, romansijer, dramski pisac.

Jedan je od najistaknutijih predstavnika modernog književnog izraza kod nas posle Prvog svetskog rata. Radio je kao profesor i novinar, a od 1928. u diplomatskoj službi. Drugi svetski rat zatekao ga je u Rimu, odakle odlazi u London, da bi se vratio u Beograd tek 1965. Počeo je da objavljuje 1918. i do kraja života ispisao je najpoetskije romane na srpskom jeziku („Seobe“ i „Druga knjiga Seoba“), najdublju poemu u slavu Beograda („Lament nad Beogradom“), najpotresnije romane o ratu („Dnevnik o Čarnojeviću“) i izgnanstvu („Roman o Londonu“), studiju o Mikelanđelu, poemu „Stražilovo“, u kojoj „zaista monumentalna konstrukcija arhitektonskih masa ne protivureči lakoći i smaragdnoj prozirnosti materijala od kojih je sagrađena, ni spontanosti elemenata koji su u nju ugrađeni“ (Marko Ristić). Pokretao je listove i časopise („Puteve“ sa M. Ristićem 1922, „Ideje“, politički list 1934), dobio najveći broj književnih nagrada između dva rata u Beogradu. Ekranizacije njegovih proza („Seobe“ Aleksandra Petrovića i dr.) dokazuju da je Crnjanski bio s pravom uveren u svoje dramaturško umeće („Maska, 1918, „Konak“, 1957, „Tesla“, 1966). Napisao je i nekoliko brilijantnih eseja o slikarima i pozorištu, putopis „Ljubav u Toskani“, memoarske zapise „Itaka i komentari“ i „Embahade“ I-III i roman „Kod Hiperborejaca“.