Prosvetitelj i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske crkve.

Po rođenju Rastko Nemanjić, najmlađi sin Stefana Nemanje, kao mladić žudeo je za duhovnim životom, zbog čega je odbegao u Svetu Goru, u Grčkoj, gde se zamonašio. U Srbiji je ubrzo došlo do borbe za vlast između Savine braće, zbog čega se Sava vratio u Srbiju. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći da svojim sunarodnicima približi osnove verske i svetovne pouke, a onda se 1217. vratio na Svetu Goru. Od vaseljenskog patrijarha u Nikeji 1219. Sava je izborio autokefalnost Srpske crkve, a patrijarh ga je imenovao za prvog srpskog arhiepiskopa. Podigao je, zajedno sa svojim ocem, manastir Hilandar, a potom i mnoge druge manastire, crkve i škole po srpskim zemljama. Putovao je u dva maha na poklonjenje hrišćanskim svetinjama u Svetoj Zemlji. Mirio je svoju braću zavađenu oko vlasti, mirio je Srbe sa susednim balkanskim narodima i stvarajući Srpsku crkvu, stvarao je i srpsku državu i kulturu. Savin književni rad je obiman i namenjen je prvenstveno organizaciji manastira. Najpre je napisao tri tipika (pravilnika manastirskog života): Karejski tipik, Hilandarski tipik i Studenički tipik. Ostali Savini spisi su: „Služba svetom Simeonu“, „Poslanica igumanu Spiridonu“ (prvo sačuvano privatno pismo u srpskoj književnosti), „Ustav za držanje Psaltira“ i „Nomokanon“. Posle smrti u Trnovu 1236. prenet je u manastir Mileševu, odakle je Sinan-paša odneo njegove posmrtne ostatke i spalio ih na Vračaru u Beogradu, 27. aprila 1594. Na tom mestu je 500 godina kasnije sagrađen Hram Svetog Save, najveći srpski pravoslavni hram.

www.hramsvetogsave.com